Imam mačeg paščića, kujicu. Plemeniteg je roda. Čak u stotem kolenu, vuče ništo od rvackeg ovčara. Mača je, s krivi noga. Vani draga, a doma na svom terenu, napasna kaj sam vrag.
Napravil sam joj 140 metri ograde, da more letit po dvoru, a ne bit na lancu. Al ona, kaj mačka se sprti na ogradu, i doklati zamanum u grad. Pa me Mihaela ( ona zgodna maća s radija ) zove:
„Eno Nera vas čeka pred Starim gradom“.
A ja onda pobesnim. Dojdem pred Stari grad, sada Gradska kavana. Sidi moja Nera lipo pred vrati i zbriva nutra. Dojdem joj iza leđi, iznenadim je, pogledam je, i samo prstom onako oštro pokažem – pravac kuća. A ona se pokunji, gleda me ispod oka, sva se zguri, stisne, i lagano krene. Napravi par koraki, stane, pa se okrene. Bi, nebi. Ja opet, onako namučeć, samo oštro pokažem prstom – doma. I ode polako, s noge na nogu. Svaki par koraki se okrene, da vidi jesam se predomislil. I ode doma.
Mal je moj paščić. Kujica. Crna, mača, s krivi noga. I napasna. Al meni draga. Najdraža. Samo oni ki imaju svog kuzetu, moredu razumit kuliko se taj kuze more volit.
Zač ovo pišem. Zato kaj je sada vrime, najgore za pase. Oružja fala Bogu, ima kulko voliš. I ožeži. Puca se na sve strane a jadno blago umire od straa. Jer velidu da pas čuje sedam puti više nego čovik. Pa morete mislit kako mu te petarde, zvonidu po glavi.
Čer je niki oko mene pucal. Jadna kujica skočila na terasu i u paniki grebe po vrati. Puščim je nutra. Zemem je naruke. Jadna, trese se koda si je na struju spojil. Dršće. Srdašće malo, tuče kaj benasto. Ona onako, sva u strahu gleda vame i tiho cvili. Mene stisnilo. Sve mi knedla stoji u grlu. I kaj ću. S njum u podrum, pod peć. U toplo. Dok ne projde ludilo oko Nove godine.
Ovo je samo o pasi. A kulke štete ta kurčeva pirotehnika napravi ljudimi, ne treba divanit. Eto lani ditešće od devet godin ostalo bez šakice. Invalid celi život. I kuliko je takvih bilo i kulko će biti. Dok se niki u ovoj slučajnoj državi ne sveti reč– dosta je tega pizda mu materina.
Samo to treba dočekat.
29. 12. 2023.
Nebojša Magdić
Do kada ce ljudi stradavati da bi se budale mogle radovat.
I ako im to nista ne znaci pohvalio bi ovdje niz priloga nasih televizija o teroru petardi i vatrometa i djelovanju na ljude i zivotinje. Posljedice su ocite i pitam se kao i vecina ljudi od kojih mnogi nemaju kucne ljubimce, do kada ce drzava to dozvoljavati. Pa postoje i neki drugi nacini izrazavanja radosti.
I ove godine vidjeli smo bilo je i tezih ranjavanja ljudi od pirotehnike. Sto reci nezo zalosno.
Shvacam i ako ne odobravam, da se netko na post, na prijmer o politici, javi sa nekim primitivnim komentarom. Ali nikako ne shvacam kakvu potrebu ima ovaj Kakica javiti se na ovu simpaticnu pricu a ne kazati apsolutno nista.
Da mi oprostite, klasican slucaj za psihica.
Koja bijeda od komentara. Na lijepi post u Nesinom stilu Kakica odgovara insinuacijama.
Ako ne znaš bolje nemoj se ni javljati.
Niti si argumentiran a niti si duhovit.