TEGA NIGDER NIMA

Dok čekam  južinu, sve si gruntam da malo projdem do skijališta. Vidim auti „foršibaju“ mimo moje kuće, koda su na Daytona utrki, ili na onem, Le Mansu. Ajde da vidim kako je na tem skijanju, velim si i polako krenem. Svako malo moram se nikom ugniti, zagazit u snižinu ku je nagurala ralica, a mimo mene pičidu auti iz cele Rvacke. Parkirali ljudi po dvorišću, po njiva, po celcu snigu. Nemoreš ni romobil kamo metnit a kamo li auto.

A na skijailištu, ma milina. Dice kaj u priči. Teta Sabina priča im pripovitke naše Ivane, a oni velikim okicami, gledadu vanju i slušadu. Drugi vrišćidu i spoščadu se niz brinu sa  nikavi čudni sančica, kaj nisu ko one kaj su prvlje bile. Al idedu kaj strela.

Treći deladu snješka, četvrti lunjadu po šumi „Striborovoj“ iznad staze, a mlade mame, brižno ih pazidu.

A tate ?. Take ko tate, uvatili se šanka. E taj me je šank zeznil da ovo pišem, mesto da idem spati. Stojim uza šank a nutri dela moje kumče Tomislav.

„Čete kaj popit“ pita Toma

„Neču fala. Malo sam smanjil“.

„Čete sok“ navaljuje dalje Toma.

„Ma kaj je tebi Toma. Pa da me ki vidi da pijem sok, joj sramote“.

I onda evo trojice. Naručidu tri nikakve medice, četri kuvana vina i tri Karlovačke.

Toma lagano toči, oni zemu i projdu. Meni kaj poznatem škrcu, ništo čudno. Evo i dvi mlade mame i naručidu nikakve sokiće. Toma da, one odoše. Ja već očajan, ki je vrag to – svi piju niki ne plača.

Evo onda evo još dva dičaka. Nosidu Columbia Bugaboo jakne, ke su skupe kaj sam vrag. Oni bi četri kuvana vina, dvi medice i jednu pivu. I opet se Toma smijulji i toči. Oni zemedu, i projdu.

E sad mi je došlo za pobenavit. Velim:
„Toma, kako ćeš zapamtit ki je kaj zel. Kaj im odma ne naplatiš“.

Toma se smije. „Ja sam široke ruke. Sve dajem badave“.

„Daj Toma,  nemoj me zajebavat. Pazi kaj delaš, imat ćeš manjka“.

„Ma kad vam velim, sve je badave, ne zajabavam. Ako će ki kaj ostavit, metne u ovu škatulju na šanku.

Ja skoro upade pod taj šank. Sve badave a ja ne pijem. Pa kaj to nije bilo prvlje. Došal bi ranom zorom i nebi išal doma dok me nebi odnesli.

Evo i moje susedice Maše i cvrkuće:

„Čete zet masnice, znam da volite. Još malo pa će bit. Delaju je cure iz Udruge žena Ogulin. A bit će i fažola s kobasica, prošli vam se put dopal“.

E sad je ovo previše. Niš mi ni jasno. Sanjkaš se, skijaš, žica te vuće gori da se nemoraš sam prtit, piješ badave, jiš badave. A kadi to ima, ljudi moji.

Eto ima. Ima kod čudotovraca iz Ski kluba Ogulin. Već sam ih toliko puta nahvalio da mi je neugodno. A ipak, svaki puta ne mogu odoliti, da ne napišem neku lijepu riječ o njima. Tako je i sa ovim besplatnim skijanjem. Dečki su od zašikarene livade, kroz 10 godina, svojim entuzijazmom stvorili simpatični ogulinski brend, za koji zna cijela Hrvatska. I iz cijele Hrvatske dolaze u Ogulin na skijanje. Najprije su dečki sve raskrčili, onda uredili stazu, onda postavili vučnicu, pa nabavili polovni ratrak, pa produžili stazu, pa od prijatelja iz Vrbovskog posudili top za snijeg, pa nabavili drugi, moderniji i snažniji ratrak, pa ove godine kupili svoj stroj za snijeg. I umjesto da to sada kapitaliziraju, oni sve ljudi moji, daju besplatno. Slučaj za psihijatriju. Šala mala. Nema hrvatskoga medija koji nije napravio reportažu skijališta Kuti u Vučićima i ogulinskim entuzijastima. I svi uglavnom zaprepašteni, kako to funkcionira. Lako. Pogon im je ljubav za skijanje, ljubav za svoj grad. Kada bi svi tako, gdje bi nam bio kraj.

I da skratim. Danas nije radilo skijalište već samo sanjkalište, jer će se od 17,oo sati  održati otvoreno prvenstvo Karlovačke županije u slalomu, pa je trebalo sačuvati stazu.

A sutra, opet poovno. Skijalište otvoreno od 9,oo do 21,oo sat.

Desna strana za sanjkanje a lijeva čeka skijaše.

Gužva i na sanjkalištu.

Delamo snješka.

Ovo se zove gužva.......

Gužva i na šanku. Pogotovo kad je poiće besplatno. Gdje ti ima. U Vučić u Ogulinu.

Tomislav u akciji. Brz je jer ništa ne naplaćuje. Kuća časti.

28. 1. 2023.

Nebojša Magdić