JESMO STVARNO GENERACIJA IDIOTA ?. JELI EINSTEIN U PRAVU ? JEL' KRIV NESRETNI MOBITEL ?.
Sidim oveg leta na jednoj terasi. Neću reč nakoj, da nebi Božu „Snoopya“ besplatno reklamiral. Sidim tako, zvirnjam okolo, kad eto crneg Golfa. Nov novcat, kaj ispod batića. Sada ki je broj, nebi mogal reč . Jel' četvorka al petica, vrag bi ga znal. Plazidu njih četvero iz njega van. Dvi cure, guze kaj bonbon, i dva dičaka. „Čisto čovekoliki“, kaj bi pokojni Đole rekal, laka mu zemljica.
Tri tipkadu po mobu a četvrti, kaj je vozil, sav živčan ga pali. Da mu nebi kaj promaklo. Sedadu za stol. Blejidu svaki u svoj mobitel. Zamrili. Mučidu. Tiha misa, ovaj, tiha maša. Evo konobarice. Ni cure, ni dičaki, ne šljividu je ni za suvu šljivu. Valjda ljuti, ki je k...c došla baš kad su u najvećem poslu. Naručidu pijaču, i dalje mučidu. Ni a, ni be. Samo kljucaju kaj kokoši, po vrajžem telefonu. Evo runde. Ženskica ne zna ko bi piće kem dala, jer ovi je ni ne gledadu. Pa sirotica, samo pometne na stol. I ode. E sad muke za ovo četvero, kaj su tobože došli na kafu i pripovitku. Moraju metnit cukar u kavu i promišat, moraju natočit pivu. Mamicu ti j....m, kaj sad. Vidim, muka im je. Tresedu se. Drščedu. Znoj je jadnike obljal, zato kaj su morali malkoca pometnit mobitel na stol. Dok si rekal keks, onako na brzinu promišali kavu i natočili pivo. Pol' proljali. Po stolu, po lača, po kiklja, po podu. Ma jebi ga, ni važno. Drž ti opet mobitel, i vataj se posla. Čeprkaj dalje. Išči. A vatem vrajžem telefonu, Bože mi oprosti, pizdarij kulko voliš. A oni moraju sve znat.
Jel ona, kaj piva po svadba za 10 iljad euri, oprala guzicu svom maćem, kaj ima lipo rvacko ime Bloom.
Jel se ona Bačička jopet pokazala gole guzicu.
Dal onaj kaj ima natečene usnice kaj krvavice, i kaj ništo melje o modi, ima noveg ljubavnika.
Kulko je Badrička kil sninila.
Jel' Severina dobila sud s Milanom i čedu li mačeg Aleksandra dati čači il materi. I jel Seve morda ako Bog da, ki novi filmić snimila.
Jel se Grdović opet napil, razbil Ferari i natukal ženu.
Kad ova s veliki cica piva u disko klubu. Neću reć kemu klubu, da nebi Božu Snoopya reklamiral.
Sve to njih četri, kaj tursku seriju pratitu na tem mobitelu. Kava im se oladila, piva zagrijala, al oni ne odustaju ???
A borami, nedam se ni ja. Pol vure natežem Karlovačku, prolistal cele Sportske novosti pa prešal na Večernji, sve tako rastažem da vidim, kulko će taj njihov divan bez divana, trajat. A u te pol vure, da bi ki barem jednu besedu rekal, da bi se bar preko stola pogledal. Jok. Kaj mumije, kaj zombiji, kaj četri čovika, ki se prvi put u životu vididu. I kad je taj njiov „dolazak na kavu“ svršil, jedan samo, a ni oko da skine s mobitela, mane rukom. Konobarica donese račun, on izvadi briftašil i pometne novce na stol. Konobarica naplati, izvrne višak i ekipa se diže. Onaj kaj je vozil Golfa bleji i dalje u mobitel i blibne preko stolice a ona s dobrom guzicom, zapne za zdelu s rožica i ražlje se kaj p.....a. Al mobitel nepušča, čvrsto drži.
I onda, kad su se tako lipo poljudikali, ajd u auto. Al jebi ga. Nemore ga gazda oprit. Štekaju vrata. Zabrekla. Ništo ne štima.Trese on kvaku al se vrata ne opiru. Bleji još uvik u mobitel. A niki mu onda s terase vikne:
„Ej, ne drmaj s tum kvakom. To ni tvoj auto“.
Odmakne se, pogleda, dojde malo knsebi i.......fakat, ni njegov. Ispade mu jadnemu od muke, mobitel iz ruke.
Pa ja gruntam - pravo je povidal onaj pametni Židov Enstein. Došla nam i ta generacija. I takvo vrime. Pa ki preživi, preživi.
9. 11. 2022.
Nebojša Magdić