BOLOVANJE

 

Kaj je. „Og u srcu“. Kakav je to blog. Dva tjedna ništa na stranici, a kada će, ne zna se. Ma znamo mi Nešu dobro – leventa jedna. Taj bi malo pisal, pa malo nebi. Mrcina lena, konjina. Vridan je kaj črv u kamenu. Sigurno su mu ništo obećali da zamuči, a on se odma prodal. Guzičar. A kaj smo mu mi dali podršku i falili ga, ki nas j..be. Ma znali smo da će tako bit. Ni u njemu čovika. To smo divanili i trebamo divanit.

 

 

Fin uvod, ha. E bio bih sretan da se je priča tako razvijala, ali bilo je nažalost malo drugačije. Bilo je ono – „plati guzo slatke zalogaje“. One iz mladosti. Nakupilo se svega iz doba kada se čovjek, pa tako i ja, troši preko svake mjere. Ovo „troši“, ustvari je eufemizam za ogromne količine cigareta i nešto pića viška. Pa se godinama prikupe i u organizmu lijepo skladište svi mogući otrovi koje sam vrijedno skupljao. I sada sve dolazi na naplatu. Tako da sam bio, ne „lena mrcina“, već nepodnošljiv pacijent u jednoj našoj bolnici. Kao klasični hipohondar sa stotinu bolesti. Možete misliti kako to izgleda. Mislio sam zapravo nešto piskarati. Eto ležim u krevatu i imam vremena napretak, mogu detaljno razbistrit politiku i ostale oblasti i nešto ozbiljnije napisati, ali vjerujte, bolnička atmosfera za pisanje je jadan poticaj. I tako čitam novine. Linić kaže da u Nadzorne odbore državnih firmi vraća političare, naravno one lojalne, koji nemaju pravo na svoje mišljenje i ......., onda dežurna sestra zacvrkuće: „Magdiću, ajmo u laboratorij vaditi nalaze“. Ja poludim čim mi netko spomene iglu a kad je vidim, padam u nesvjest. No dobro je prošlo. Prije nego sam nastavio čitanje dnevnog tiska,  na brzinu mi je obavljen EKG. Pa onda opet novine. Referendum za EU prošao. Odaziv najlošiji od sada. Kada se sve zbroji, manje od 30 % građana Hrvatske je za Europu. Oni ostali predpostavljam nisu protiv, ali pun im je kufer šest godina maratonskih pregovaranja i ponižavanja, i domaćeg lopovluka,     i ....... sestra iz svoje sobe cvrkuće: „Magdićuuu, idemo na na snimanje pluća“. Ajde dobro, to barem ne boli. I snime mi pluća, pa mi onda snime kralježnicu, pa vratnu kralježnicu. Pa dajte mi ljudi moji dan odmora. Dajte malo novina. Listam, listam i vidi vidi, čak pet novih kandidata za predsjednika HDZ-a. Od toga čak četiri, i to vrlo ugledna, liječnici. Biti će da je stranka ozbiljno bolesna kada treba takav medicinski tim. Da se mene pita.......Evo opet sestre: „Maaagdićuu, idemo na ORL. Tu mi ispiru uho što je pravi poduhvat, jer ja uši perem samo jednom godišnje, na moru. Još nešto nekim aparatima slušaju i konstatiraju da loše čujem. Ma molim te, uz nekoliko godina sviranja u bendu i preko 20 godina vođenja diska, valjda bi trebao imati idealan sluh. Kaj god. I vid mi trebaju pregledati. Kapaju mi neke kapi u oči, što treba proširiti zenice, da bi se pregled mogao obaviti. Ne uspjeva iz prve. Kaže ja: „Dajte đoint, zenice se ziher šire. A i ugodnije je. Ne šljive me.
U jutro kupujem novine, na naslovnici čitam da oko 700 tisuća radnika u privatnom sektoru imaju oko 4.ooo kuna plaću, (za Ogulin je i to čisti SF), radno mjesto im je nesigurno a ceh krize platili su sa 150 tisuća radnih mjesta. Onih pak u državnim službama ima 46o tisuća, zarađuju u prosjeku 6.ooo kuna i radno im je mjesto sigurno. Zaključujem mudro da se je bolje roditi bez k...ca nego bez sreće. Bacam se malo na sport kad sestra opet: „Magdiću, na snimanje“.
„Kaj sad opet“.
„Svašta“, kratko će ona. I bome svašta. Snimaju mi kariotide, pa abdomen, pa žile glave, da bi taj dan finalizirao urolog, temeljitim pregledom. O detaljima ne bi puno. Malo se odmaran, naravno uz novine i čitam kako su Miri Kojčinu zapalili auto u Novom Sadu. Miro, Miro. Pa kaj ti nije lijepše, ugodnije i udobnije gledati rukomet iz svoje fotelje. Imaš i repeticiju, gol vidiš iz nekoliko pozicija, kamere bilježe svaki detalj. Ali to nije to. Shvaćam. Rukomet mu je u krvi.
Prebacujem se na „Obzor“. Na prvoj stranici najava članka:
 „Mimica bi sa 23 tisuće eura mogao biti najplaćeniji političar“. Isuse dragi, ne mogu vjerovat i sada je zovem:
“Sestro, ima li kojom srećom nekakvo snimanje“.
„Naravno da ima, idemo na gastroskopiju“ !!!!!!!!. Pa onda ti Nešo nosi holter tlaka, pa drugi dan holter srca, pa onda ergometrija, pa ultrazvuk srca da bi sve završilo tamo gdje je možda trebalo i početi. Kod psihijatra. Tu sam kao kod kuće. Još od vremena dr. Mamule. Da skratim. Gđa. dr. mi kaže:
„Na život gledajte optimistički. Opustite se. Čaša nije poluprazna već polupuna. Bacite novine. Zanemarite TV. Većina bolesti vam ide iz glave.  Problem je u glavi“.
Jebo te. A ja svo vrijeme mislio da je moj problem u ženi. Moram joj se ispričati. I za ispriku nešto kupiti. Čim ona dobije plaću. A penzija pitate. Bedasto pitanje. Pa to mi je za cigarete i piće. Hvala svima kojima su moja laprdanja manjkala.

1. 02. 2012.
Nebojša Magdić